Preporučeni ritam susreta sa psihologom
Preporučeni ritam susreta sa psihologom
Blog Article
Važno pitanje koje se obavezno pokrene u prvom susretu upoznavanja kada otpočinjemo psihoterapiju (ako ne i pre, tj. tokom dogovaranja za taj prvi susret) I definiše se na početku rada kroz psihološki ugovor o saradnji (usmeni dogovor o ciljevima, trajanju i načinu rada).
Čini mi se ipak da ova tema često prolazi nezapaženo u priči o psihoterapiji (na mrežama), a ključna je za njen uspeh i duboki psihološki rad, pa hajde da joj posvetimo malo više pažnje. Psihoterapija je, kao što sam već ranije naglasila, proces učenja i rada, a njena poenta je promena na bolje. Kao što nam svakodnevni život stalno pokazuje, a nauka to potvrđuje, učenje, rad i promena se zasnivaju na uspostavljanju kontinuiteta. Oni prosto zahtevaju ponavljanje, povezivanje, nadovezivanje i stvaranje kumulativnog efekta (posvećivanje vremena i energije) za trajne efekte, jer je to princip po kom naš mozak usvaja znanja i navike. Da bi psihoterapija kao proces bila uspešna, ključni uslov je uspostavljanje dobrog psihoterapijskog saveza, tj. odnosa uzajamne saradnje čiji je osnovni princip klijentova dobrobit. Da bi do njega došlo i da bi psihoterapija postala siguran, pouzdan i plodotvoran prostor za duboko psihološko istraživanje i isceljenje neophodno je uspostaviti stabilan i redovan ritam susreta. Redovnost dalje doprinosi lakšem praćenju napretka, prevenciji pogoršanja i pravovremenom rešavanju kriza. Iako i psiholog Beograd i klijent dele odgovornost, redovnost u većoj meri zavisi od samog klijenta – da li mu/joj je dovoljno značajno i ima mogućnosti da posveti svoje vreme, energiju i novac ovom procesu. Par seansi teško da će doneti bilo kakvu trajnu transformaciju i važno je toga biti svestan i pre samog upuštanja u proces psihoterapije – ali zar nije isto i sa fizikalnom terapijom, ispijanjem lekova i drugim vrstama podrške organizmu da se oseća bolje?
U nastavku ću opisati detaljnije zašto su nedeljne psihoterapijske seanse važne i kako one oblikuju naše psihoterapijsko iskustvo i vode ka promeni.
NEDELJNI SUSRETI – zašto ne ređe?
Jer uspostavljanje stabilnog, redovnog ritma psihoterapijskih susreta . . .
. . . doprinosi uspostavljanju psihoterapijskog saveza i građenju psihoterapijskog odnosa Sećam se kada mi je moja davnašnja psihoterapeutkinja još na početku našeg rada rekla kako je za sticanje prijatelja potrebno da se što više izlazi i izlaže drugim ljudima (u što većem broju). Da to kažete jednom visokosenzitivnom introvertu, a da vas ovaj čuje, razume i to prihvati, neophodni su vam argumenti. Njeni su bili rezultati istraživanja koji pokazuju da je verovatnoća da se neki odnos produbi i da od poznaničkog postane prijateljski ili nešto više zavisi od količine vremena koja se provede sa nekim u kontaktu. (Moja tadašnja ideja je bila da se ljudi prosto ’prepoznaju’, ’klikću’, ’isprve’ i sl.). Nije ona tu mislila, naravno, samo na puku količinu vremena – to vreme je zapravo prilika za bolje međusobno upoznavanje: kako komuniciramo (jasno, uvijeno, prebrzo, stručnjačkim jezikom…), koliko smo otvoreni (koliko nam je lako ili teško da pokrećemo i održavamo određene teme; da li radije samo ćaskamo ili nas small talk zamara i prevashodno nas zanimaju ’ozbiljniji’ fenomeni; koliko nam je lako ’’prići’’, u smislu da li naš govor tela sugeriše da smo raspoloženi za konekciju ili ne; da li smo ili ne verbalno agresivni; da li način na koji biramo da izgledamo u svetu govori da smo zainteresovani za povezivanje ili ne, itd.), šta nam je važno (tj. na koje potrebe i vrednosti smo usmereni: odnosi, priznanje, to da nas neko razume, materijalna sigurnost, fizička bezbednost; istina, pravda, jednakost, itd.)… Ovo važi za sve odnose, samim tim i za psihoterapijski!! Pogotovo za psihoterapijski, u kome je upoznavanje osobe koja želi da unapredi svoje mentalno zdravlje od ključnog značaja za mogućnost da se proceni šta i kako joj je potrebno da bi se osećala bolje! Zabluda je da psihoterapeut može kratko da vas čuje i vidi i da odmah nedvosmisleno zaključi ’šta vam je’ i kako vam može biti od pomoći! Psihoterapiju, dakle, otpočinju dva potpuna stranca sa zajedničkim ciljem: dobrobit klijenta. Jedan, koji raspolaže dubokim poznavanjem ljudske prirode, pravilnosti psihološkog funkcionisanja i radoznalošću za trenutnu društvenu stvarnost i spreman je da ta znanja i iskustva stavi na dobrobit klijenta, & drugi, koji se suočava sa određenim izazovima u svakodnevnom funkcionisanju i želi da otkrije načine na koje tu dobrobit može da postigne. Da bi se odnos između njih uspostavio, održao i produbio, što je ključno za uspeh psihoterapije*, potrebno je vreme, odnosno prilike da se izgradi temelj svakog odnosa – poverenje (dakle, dovoljno česti, dugi, redovni i raznoliki susreti). Poverenje nam donosi osećaj sigurnosti, a on je ključan za postepeno otvaranje i slobodu u deljenju i istraživanju intimnih ličnih doživljaja (misli, osećanja, senzacija, stavova, itd) što je zapravo i suština psihoterapijskog rada. *mnogo naučnih studija ukazuje na to da je odnos taj koji je lekovit u psihoterapiji, tj da je ključan za to da ona bude efikasna i obezbedi dobre rezultate. Zato me čudi da se to dobro dokumentovano znanje ne koristi više pri razvijanju očekivanja potencijalnih klijenata o tome šta je potrebno u psihoterapiji da bi se osigurao njen uspeh – a to su posvećenost, redovnost i kontinuitet. Jer samo tako stranci sa početka priče postaju saradnici na zajedničkom cilju i dolaze do opipljive transformacije. . . . obezbeđuje pouzdan i siguran prostor za dubok psihološki rad Ponavljanje u jednakim (sličnim) intervalima je princip po kome ljudski organizam inače funkcioniše. Tako dišemo, spavamo, jedemo, idemo na posao, imamo menstruaciju, itd itd. Ovaj princip donosi red i predvidljivost, što je ključno za obezbeđivanje osećaja kontrole i sigurnosti. Isto važi i za psihoterapijski proces. Kada znate da vas sledeće nedelje očekuje seansa, već ta ideja: da je podrška tu, na raspolaganju – uvek u određeno vreme na određenom mestu na određeni način, donosi olakšanje i pomaže da se izgradi poverenje. Postepeno, tako se dolazi do odnosa u kome je bezbedno otvoriti se, pokazati ranjivost i dotaći najnežnije delove naše duše, bez straha od nedostupnosti i osude. Takođe, uz redovne susrete, psihoterapeut je u toku sa tekućim dešavanjima i susreti se zaista mogu posvetiti dubokom radu na značajnim temama, teme se nadovezuju i ne zavise od stalno promenljivih životnih okolnosti, pa se ni susreti ne svode se na puki apdejt o tekućim gorućim pitanjima umesto na rad! U današnjem ubrzanom svetu, gde se čini da postajemo sve više usamljeni uprkos tome što smo povezani tehnikom na nebrojeno načina, mogućnosti da imamo prostor i vreme posvećene ekskluzivno nama i našoj dobrobiti na koje možemo računati na tačno određeni način, uz podršku stručne a neutralne osobe, postaje dragocena. . . . zavisi i od klijenta (deljena odgovornost) i pokazuje da je posvećen i da mu/joj je stalo Briga o mentalnom zdravlju na ovaj način postaje rutina, deo svakodnevnice, odnosno bitan podržavajući deo klijentovog života. Ona odražava spremnost i mogućnost klijenta da se posveti procesu, da redovno odvaja resurse (vreme, energiju i novac) za ono što mu/joj je važno, za rad na tome da se oseća bolje u svojoj koži, odnosima, u svetu koji ga/je okružuje. Posredno pokazuje klijentu da je važan samom sebi i pomaže unapređenju slike o sebi (brinem o sebi, tu sam za sebe, rešavam svoje probleme/učim kako da zadovoljavam potrebe/razvijam lični sistem vrednosti…, a time postupno i sigurno gradim samopoverenje i samopouzdanje). Kapacitet klijenta da se posveti procesu, da se obaveže i ispunjava obećanje dato sebi i psihoterapeutu, je važan deo procesa psihoterapije i same promene. Klijent je taj koji radi, psihoterapeut je saradnik (baš kao u slučaju fizioterapije, npr.: vi radite vežbe svojim telom, a fizioterapeut vas usmerava na pravilne pokrete i broj ponavljanja, ili turističkog putovanja: vi ste ti koji šetate, gledate, fotografišete i kreirate uspomene, vodič je taj koji poznaje teren i kroz njega vas vodi uz dodatne informacije i usmerenja). . . . doprinosi lakšem praćenju progresa, podizanju motivacije i bržem uspehu Vremenom, uspostavljeni kontinuitet donosi opipljive rezultate, koji se postepeno samo uvećavaju i usložnjavaju, i tako dalje jačaju motivaciju i istrajnost klijenta, utvrđuju veru u napredak, i podstiču dalje ulaganje truda u proces. Lično, volim da pratim proces kroz onlajn upitnik od nekoliko pitanja koji klijenti popunjavaju između susreta (ukoliko se sa tim slože). Ovaj upitnik nam služi da se napravi osvrt na prethodni susret i može dati značajne smernice za dalji rad. Takođe pomaže i da se primete i proslave svi načinjeni pomaci, kao i da se kreira mali dnevnik terapije. Na njega se klijent može vratiti i tako se podsetiti puta koji je prešao (to se često smetne sa uma – kad se promenimo, teško nam je baš da se setimo kakvi smo bili, jer nam je novo i željeno postalo ’normalno i podrazumevano’). . . . ali i prevenciji pogoršanja i rešavanju kriza ’u korenu’ Psihoterapija nije prva linija pomoći u kriznim situacijama (za to postoje psihološke krizne intervencije i hitne službe; pandan tome su službe Hitne pomoći, odeljenja urgentne medicine, dežurni stomatolozi npr. ili call centri u domenu ’fizičkog’ zdravlja), i to iz više razloga: na prvi slobodan termin se obično čeka, a i generalno je vid pomoći koji ne nudi instant rešenja i brze promene. No, ukoliko je klijent već u procesu, nepredviđene okolnosti i mnogo je lakše adresirati hitna stanja, uočiti pogoršanja i ublažiti ’štetu’ jer će podrška biti ’spremna i u toku’ (preko puta vas neće biti stranac, već neko sa kim imate izgrađen odnos i ko poznaje i vas i vaše životne okolnosti, i drži širu perspektivu) i predstavlja takozvano ’’sidro u oluji’’ i problemi će se rešavati u kraćem roku, dok se dešavaju (ne daje se na vremenu da se izazovi dalje usložnjavaju i pogoršavaju, i radi se na razvijanju kapaciteta za podnošenje neprijatnosti i primerenijih/zdravijih mehanizama za nošenje sa situacijom). . . . uči nas o prirodi promene, ljudskog funkcionisanja i života uopšte Dragocena lekcija koju organizam (posredno) dobija iz redovnosti i kontinuiteta u psihoterapiji je i svest o tome kako procesi generalno, a pogotovo procesi promene, teku. Ona je podsetnik o tome da u životu, kao i u psihoterapiji, ima teških, zahtevnih, mračnih, loših dana i nedelja, ali da se oni smenjuju sa danima u kojima preovladavaju nada, radost, svetlost i pomak, i iznova tako. Ukratko: ojačava svest o tome da je život ciklična i dinamična pojava i razvija ’’i ovo će proći’’ odnos prema situacijama! I ne postaju ni život ni promene ni psihoterapija ’lakši’, ne. Mi samo postajemo bolje pripremljeni da se sa novinama, izazovima i pretnjama nosimo – tako što razvijamo i učvršćujemo izvore podrške, izvore sigurnosti i stabilnosti, što u nama samima, što u svetu koji nas okružuje. *Za sve moje anksiozne saborce: prethodni pasus je u stvari sažeti opis toga kako se od napornih simptoma dolazi do olakšanja, tj. kako se prolazi put od preplavljenosti i straha do smirenosti –razvijanjem kapaciteta da se podnose neizvesnost i neprijatnost & jačanjem poverenja u sopstvene sposobnosti, kao i u resurse u svetu koji nas okružuje! Znam: lakše reći nego dosegnuti, ali ostvarivo! . . . jača kapacitet za podnošenje neprijatnosti i neizvesnosti Na kraju, ukoliko postoji ’podrazumevanje’ da se redovno viđate sa svojim terapeutom, da je izostajanje više izuzetak nego pravilo, ovakva postavka će vas podržati u tome da ne izbegavate, već baš suprotno, da se suočavate sa teškim temama, izazovnim iskustvima, neprijatnim osećanjima, što je ključno za kreiranje pozitivnih ishoda u životu generalno (lakše nošenje sa izazovima i brži oporavak, rečju: rezilijentnost!)